Jack White, harizmatični vođa benda The White Stripes, a kasnije i osnivač grupa The Raconteurs i Dead Weather, nikad nije mirovao.

Nakon što je producirao povratnički album country legende Lorette Lyn (VanLear Rose), bio jedan od protagonista dokumentarca “It Might Get Loud“ (sa Jimmy Pageom i The Edgeom), saradnik mnogih grupa na njihovim projektima, napokon se odlučio i na prvi solistički album. Pošto je sa Meg White (bubnjarkom The White Stripes) bio u braku od 1996 do 2000. godine, 2006. se oženio sa Karen Elson, da bi prošlog juna sporazumno raskinuo i taj brak. Iako je to sve kao bilo kulturno i dobronamerno, izgleda da je na Jacka ostavilo dubok utisak stoga čitav album govori o jakim ženama i muškarcu koji je nemoćan da im se odupre.

Već od uvodne "Missing Pieces", preko razarajuće "Sixteen Saltines" (koja najviše liči na ono što su The Whie Stripes radili), do "Freedom at 21", protagonista pesama trpi svakakve psihičke a bogme i fizičke traume u rukama snažnih žena u visokim potpeticama. U prvoj pesmi jedna mu raskrvari nos a druga ga drogira i odseče ruke i noge. U "Sixteen Saltines", žena ga dopinguje do besvesti a on se pita Who’s jealous of who?, a u trećoj ga odvlači u policiju i prijavljuje kao napasnika.
Te, opsesivne teme su, hvala bogu, muzički dobro obrađene, pa tako "Missing Pieces" počinje sa Rhodes klavirom, "Sixteen Saltines" odzvanja od jakih gitara, a  "Freedom at 21" ima takodje dominantnu gitarističku deonicu.

Stvari se malo smiruju sa singlom "Love Intrerruption" koju je snimio sa ženskim rock bandom. Muzička paleta je proširena, pa tako imamo i duvače, predivan klavir i akustične gitare. Jack peva ovu pesmu u duetu sa crnoputom pevačicom Ruby Amanflu i cela pesma je izuzetno efektna, ali reči nisu nimalo lagane (Želim da me ljubav polako okrene/nabije nož u mene/i obrće ga u svim pravcima) Brrr!!!.
I sledeća, naslovna, "Blunderbuss" je mirnija, sa dominantnim klavirom i slide gitarom, vuče na neku country pesmu, ali reči....uh, baš ga pretera!

Klavir dominira u "Hypocricital Kiss" i tu Jack priznaje svoje greške, udaljujući se od onih sveproždirućih žena. "Weep Themselves to Sleep" je poprilično dramatična i muzički i tekstualno dok "I’m Shakin" je obrada pesme Little Waltera, i tu Jack daje svoju energičnu verziju sa ženskim pratećim vokalima, izjavljujući da je „nojvus“, umesto „nervus“(nervous), He he he!

"Trash Tongue Talker" je ponovo energična, dok je "Hip (Eponymous) Poor Boy“ vesela pesma, sa mandolinama u prvom planu i to vrlo zarazna. "I Guess I Should Go to Sleep" je neka vrsta uspavanke sa sve falsetom Ryana Koeniga u duetu.

Hipnotišuća "On And On And On" sa svojim iznenađujućim aranžmanom predstavlja jednu od najboljih pesama na albumu. Kombinujući klavir, slide gitare, prateće ženske vokale i izvrsnu ritam sekciju dobijamo predivnu pesmu, daleko od onih „nabrijanih“ pesama sa početka albuma.

Završna "Take Me With You When You Go" je u fazonu grupe Booker T. & the MGs, samo što još ima i izuzetno efektnu deonicu na violini. Naravno na polovini pesme javlja se Jack, u najboljoj tradiciji Led Zeppelin i ubrzava pesmu. Tu on i prateće pevačice u brzom tempu pevaju tekst, tako da uz nekoliko promena ritma, album završava u optimističkom tonu.

Ma, šta da kažem, Jack White je svoj čovek, koji ima sopstveni put i sve radi onako kako misli da treba. To što je objavio jedan od najboljih albuma ove godine, samo mu predstavlja veliki plus..